Človek, jaz, ti on

Jože zdravo. Tvoje pesme uvjek čitam sa zanimanjem. Drago mi je što si se digao iznad močvare i ne dozvoljavaš istini, ma kao ona bila sveta, da te ograniči u duhovnoj rasti. Kada sam sve svoje znanje postavio na glavu, pao sam na noge i doživio slobodu. Ta sloboda je tako velika da mi se činila nestvarnom. Zapravo ona je ona sloboda kojoj utelovljene duše žure. To je Eden. Lep pozdrav i sve najlepše. Ljudmil

Ljudmil hvala ti za mnjenje, za pozornost napisanemu. Kam nas vodi takšno sprenevedanje.Mladi bodo na to dali odgovor tak ali drugačen, če jim bo dana možnost spreminjanja v dobro..priloga še v verzih, za tebe, tiste, ki jim ni vseeno za jutri , rodove, ki prihajajo...saj je lepo, da enako vidimo, čutimo, le moči za spremembo nimamo.. Lep pozdrav od Jožeta ! Človek, kje si ? Hodim skozi atomski vek, naš svet, naš čas... Počasi, vendar zanesljivo vidim kraj poti... Poti, ki je polna ovir, preprek, zakonov, absurdov... Hodim skozi atomski vek... Ko bogati kličejo k solidarnosti, pomoči revnim... Naj si pomagajo revni med seboj ? Ko je most med bogatimi in revnimi vedno daljši... Ko je agonija revščine kot val, ki bo udaril nazaj... Ko nemi ne spregovorijo, slepi ne vidijo in gluhi ne slišijo..... Ko je zavladala miselnost pravice močnejšega… Ko je strup v vodi, zemlji, zraku, darilo dneva nam od nas... Tistih, ki ponujajo drobtinice kot darilo...plačilo... Ko mlad človek ne vidi jutri, sebe, svetlobe dneva... Ko postaja ljubezen posel, denar vodilo, otrok slepilo... Ko gojimo, sprejemamo genetsko miselnost , Ko je orožje namesto kruha darilo, darilo posmeha... Takšno, ki prinaša nesrečo, smrt. Darilo, konec drugače mislečim... Katerim je dana možnost, ki je ni... Ko na bregovih vere postajamo slepi, Ko hlinimo pravičnost s figo v žepu.. Prestrašeno neprizadeti, ujetniki časa... Ko izginjajo, umirajo čebele, Zato da nam nakažejo naš konec... Hodim skozi atomski vek, Čas elektronike, zanesljivo... Bomo res jedli plastiko, gumo, pili nafto pridelano na njivah ? Človek, kje si

Jože hvala za pelepu pesmu. Potpuno se slažem sa tobom u svemu, osim u jednom ,da nemate možnost sprmembe. Niti ijedna promena ne ide bez otpora. Treba pisati i pisati. Jedan američki prestavnik u Bosni savjetovao je mladim da pišu i pišu, i da govore i govore. Ništa samo ne ide od sebe. Taj američki prestavnik je rekao da je na nekom ribarskom brodu izgubio sina studenta. Trebalo mu je dve godine ustrajnog pisanja da bi uveli veće sigurnosne mjere na brodovima za ribolov. Mladi u hrvatskoj su za 24 sata organizirali štrajk služeći se mobilinim telefonima i internetom ,i tako sprečili usvajanje zakona koji im nije išao u prilog. Svojim pisanjem si već mnogo napravio. Rado komuniciram sa mladima, i rado ih podržavam, jer imam sina buntovnika, ha, ha,.. Jedan si od retkih koji ne samo čitaju, nego i pišu. To je mladost. Pozitivke nude nebrojeni mogučnosti za pisanje i komentiranje. Ne znam zašto mali broj mladih koristi tu mogućnost? Čega ih je strah ? Jože, drago mi je što sam upoznao još jednog mladog , hrabrog čovjeka. Srečno. Ljudmil

Je že tako, Ljudmil, da sem pesem predstavil kot prvič na mojem blogu. In že po kratkem času me je poklical znanec ter vprašal, v kateri stranki sem.Kot da bi bilo po vsebini to pomembno. Nikjer v nobeni nisem, ne čutim potrebe, ko pa trpi zdravje, posledice početja ne zbirajo samo v eni stranki.Mislim da so ljudje apatični, ali pa kaj drugega, ne vem. Kakor koli že, nekateri bodo v napisanem videli sebe...prihodnost, mogoče priložnost, da si najdejo čas, razmislijo. Lep pozdrav !