pesmi

Ta dolgčas, ta žalost-a ni ga, da segel bi v dlan, ko dušo potrtost spreleta... Te želje....Kaj želel bi večno in večno zaman ? A leta bežijo-najlepša mi leta ! Ljubiti- a koga ? Kdo šel bi za hip se ogret ? A večno ljubiti ne da se... Če vase pogledaš-za vsem je izginila sled. Pozabil si lepe in žalostne čase.... Strasti ?-Slej ko prej bo njih sladka bolest preudarna beseda pregnala... življenje, če le si ogleda ga hladna zavest, je klavrna burka in bedasta šala ! Byron

Thou hast nor youth nor age elliot But as it were an after dinner sleep Dreaming of both. Signs are taken for wonders. 'We would see a sign! Do I dare Disturb the universe? Speak to me. Why do you never speak. Speak. What are you thinking of? What thinking? What? I never know what you are thinking. Think. I think we are in rats' alley Where the dead men lost their bones Ah, my friend, you do not know, you do not know What life is, you who hold it in your hands "Prešern" :roll:

Sveta jaz nisem ljubil in ne mene svet, Preziral smrad njegov sem, nisem v prah ril s koleni, z ragljo laskavih besed, ne lic v smehljaj koval, ne na vse grlo vpil kot tujih ust odmev. Krivičen bi mi bil kdor bi me k takim štel. Med njimi sem živel, a tujec sem jim bil. In bi še živel, da ni razum od lastnih misli otopel. Byron

Pusti mrtvim, da pokopljejo mrtvih. Pusti besede vseh minulih dni. Zapoj Svojo Pesem –pesem večnega cvetja, ki že od začetka v tvojem srcu živi. Kaj ti bodo navade in meje? Kaj ti bo zgodovina, ki nje že dolgo ni. Ta trenutek se šteje in le ta občutek, v katerem spoznaš, da si - Ti! Zajami zrak in zakriči na glas: - To sem JAAAAAAAAAAAAAAAAAZ…

Dar brezplodni, dar slučajni, to življenje-le čemu? In zakaj ukaz te tajni je obsodil v smrt-čemu? Kdo me je s sovražno silo v svet iz niča zvabil-kdo? Kaj mi z dvomi um skalilo, kdo srce prežel s strastjo? Cilja ni nikjer pred mano, duša prazna, prazen um. Mene muči neprestano pustega življenja šum. A.S.Puškin

Lermontov, Puškin, Byron... Kje se je izgubil tvoj obraz? Kdor te ljudi razgalsil za velike? ali vse to le kič? okras? Zakaj želiš podobo prazno, Kaj ti bo cvet, ki suh in gnil. Zakaj pod plaščem sivosti vsakdanje, svoje srce, ki čaka te, si skril. Ne išči si idolov in dokazov, preprosto - v odsev svojih oči zazri, v njih videl boš, da svet ni prazen, v njih je Ljubezen, v njih si Ti.

TA DOLGČAS, TA ŽALOST Ta dolgčas, ta žalost !-a ni ga, da segel bi v dlan, ko dušo potrtost spreleta... Te želje...Kaj želel bi večno in večno zaman? A leta bežijo-najlepša mi leta ! Ljubiti-a koga ? Kdo šel bi za hip se ogret bi ? A večno ljubiti ne da se.... Če vase pogledaš-za vsem je izginila sled, pozabil si lepe in žalostne čase.... Strasti?-Slej ko prej bo njih sladko bolest preudarna beseda pregnala, življenje, če le si ogleda ga hladna zavest, je klavrna burka in bedasta šala ! M. J. LERMONTOV ( ne Byron )

K plemenitemu človeku spadajo tri stvari, katerih nobene nisem sposoben: človečnost, ta rešuje potrtosti; modrost, ta rešuje dvomov; pogum, ta rešuje strahu. KONFUCIJ

To veselje, ta radost in ponujena dlan Ko dušo sreča spreleta... Te želje....Kaj želel bi minljivo, saj večno imam. Dolga leta pred mano, najlepša leta! Ljubiti tebe, vsak hip s tvojo ljubeznjo ogret in vem večno ljubiti da se... Če vase pogledaš in se vidiš v vsem. Živim in bom v lepem času... Strasti? Nikoli ne bo njih sladko bolest preudarna beseda pregnala... življenje, če le si ogleda ga čista zavest, - je Ljubezen, ki bo dolgočasje pregnala! (Lermontov/Byron/amen)

Kdo zna noč temno razjasnit, ki tare duha? Kdo ve kragulja odgnati, ki kljuje srce od zore do mraka, od mraka do dne ? Kdo uči izbrisat iz spomina nekdanje dni, brezup prihodnjih dni odvzeti spred oči, praznini ubežati, ki sedanje dni mori ? Sem dolgo upal in se bal, slovo sem upu, strahu dal, srce je prazno, srečno ni, nazaj si up in strah želi. Te želje...Kaj želel bi večno in večno zaman? A leta bežijo-najlepša mi leta. Mix

SHUUUUUUUUUUUUUUUUUT UUUUUUUUUUUUUUUUUUUP .and kiss me.

Zato so objokovani oboževani Mnogo pesnikov je oboževanih, ki so v pesmih nad življenjem jokali, ker v njem niso našli, kar so ves čas iskali. Tudi danes pesniki jokajo, v pesmih objokujejo izgubljeno, bodisi ljubezen, ali srečo tisto nekaj, česar v sebi sploh še niso odkrili. Mogoče tudi ti jokaš nad življenjem, kako je tebi v njem res hudo, kajti tebe nihče ne razume, prav tebi je še najbolj težko. Ampak težko ti je samo zato, ker se nočeš v sebi premakniti, želiš, da vse ostane tako kot je, a pri tem hočeš srečna biti. Lekcij življenja se ne da preskočiti, vendar ti jih ni treba ponavljati kar naprej, sreče ključ se nahaja v tvojem srcu, a za to moraš spoznati človeka z velikim Č. Ti moraš storiti ta prvi korak, da jih bo on zate lahko tisoč. Stoyan Svet

uuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu, O.o Stoyan Bayron - ni tvoj stil. sorry.

Č - je velik, to pa res, to pa verjamem. Čakam Č, kje je? ? S? Neee, to pa ne.! hahaha :lol: Čao Č-ao Č-au

Dobićeš jednog dana dublji glas. Počečeš da se briješ. Oženičeš se i zaposliti. Imačeš svoju decu i pričati im svoje bajke. A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji. Prepoznačeš me po tome kako naivno verujem da ću večito živeti, opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha, koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli, i tako,ogromnom maštom, sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno. Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi. I odmah posle toga: moji poslednji koraci. Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu. Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veče makar samo sat ili pola sata. Biće to sasvim dosta za sve proklete godine. I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.I neka kao kišica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima, znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo leđa da bi me poštovao i voleo. Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.

Miroslav Antić

http://senadabrcaninovic.files.wordpress.com/2010/10/bijela-pjesma.jpg

PER IL POETA CHE NON PUO CANTARE, PER L OPERAIO CHE NON A PIU IL SUO LAVORO, PER CHI HA VENT ANNI E SE NE STA A MORIRE, IN UN DESERTO COME IN UN PORCILE, E PER TUTTI I RAGAZZI E LE RAGAZZE, CHE DIFENDONO UN LIBRO, UN LIBRO VERO, COSI BELLI A GRIDARE NELLE PIAZZE, PERCHE STANO UCCIDENDO IL PENSIERO. Za poeta, ki ne more več peti, za delavca, ki ne more več delati, za dvajsetletnika, ki umira, za mlade...za ideje, ki so kot metulji, ki jim ne moreš vzeti kril, ker so ideje kot zvezde, ki jih nevihte ne morejo ugasniti. Sanremo- Roberto Vecchione

NIKDAR SNCE NI TAKO ŽARELO, KOT ZA NAJU DVA, KOT ZA NAJU DVA. NIKDAR JUTRO NI TAKO SE VNELO, KOT ZA NAJU DVA, POLJUBLJENA. NIKDAR ŠE TAKO KOT S TABO, MORJE NI TAKO BUČALO, NIKDAR POLJE NI TAKO DIŠALO KOT ZA NAJU DVA, KO SE LJUBIVA. TABU-TINA

SE TI ZDI V REDU,ČE TI REČEM, DA MI DIŠIŠ KAKOR POMLAD ? SE TI ZDI NAROBE, ČE POLETI S TABO ŽELIM GOLA ZASPAT? BOŠ JESENI ČAKAL ZIMO Z MANO IN ME NESEL DO POMLADI? ČE TI REČEM, DA BOM VEDNO TVOJA, A BOŠ REKEL, DA BOŠ MOJ ?

Ko me gleda v oči, v meni strast prebudi, kot nekdo, ki imel me bo rad. V teh očeh je resnica in v srcu zaupanje, naenkrat se življenju predam. Za menoj so nevihte, pred menoj sončen dan, tega jutra nikomur ne dam. Ko nocoj bo prišel, bom doma. Tam na mizi bo večerja za dva. In odšel več ne bo, nežno vzel me bo tako, kot nekdo, ki imel me bo rad. Kot nekdo, ki imel me bo rad.

Zagrli me Ne trebaš mi ništa reći, svoju prošlost, svoje ime Ako će ti biti lakše, zagrli me, zagrli me... Uzeću te u naručje da te čuvam usred zime, grijaće te moje tijelo, zagrli me, zagrli me... Zagrli me oko vrata oluja se diže, ne može ti vjetar ništa, ako priđes bliže, ako priđes bliže... Ukrao bih sreću za nas, kupio bih, nemam čime, jedino si moje blago, zagrli me, zagrli me... Ne trebaju tebi draga ove pjesme, ove rime, najviše je sto se može, zagrli me, zagrli me... Arsen Dedić

Wislawa Szymborska Malo o duši Duša se ima. Niko je nema neprekidno i zauvek. Dan za danom, godinu za godinom, može se živeti bez nje. Ponekad samo u ushićenjima i strahovima detinjstva gnezdi se na duže. Ponekad samo čudeći se, što smo stari. Retko nam asistira pri teškim radovima, kao što su pomeranja nameštaja, vučenje kofera. ili krstarenje putevima u tesnim cipelama. U vreme popunjavanja anketa i seckanja mesa, po pravilu, ima izlaz. Od hiljadu naših razgovora učestvuje u jednom, i to ne obavezno, jer više voli da ćuti. Kada nas telo jako zaboli, tiho napušta dežurstvo. Izbirljiva je: nerado nas vidi u gomili, gadi joj se naša borba za bilo kakvu dominaciju i žestina gramѕivosti. Radost i tuga za nju nisu različita osećanja. Samo kroz njihovu povezanost ona je s nama. Možemo da računamo na nju kada ni u šta nismo sigurni, a za sve smo zainteresovani. Od materijalnih predmeta voli satove s klatnom i ogledala, što revnosno rade i kad ih niko ne posmatra. Ne kaže odakle dolazi i kada će ponovo nestati, ali očigledno očekuje takva pitanja. Čini se: kao što je ona nama, i mi smo njoj za nešto potrebni. ................................................ Tri najneobičnije reči Kad izgovorim reč Budućnost, prvi slog već odlazi u prošlost. Kad izgovorim reč Tišina, narušavam je. Kad izgovorim reč Ništa, stvaram nešto što se ne može smestiti u bilo koje nepostojanje

Arsen Dedić O zavičaju Zavičaj radi samo u srpnju i kolovozu. Moj zavičaj je onoliko koliko ja odredim. Zavičaj mi ne može odrapiti nekoliko godina naklonosti – uvjetno. Sunce tuđeg neba dalo je sjajnih rezultata. Zavičaj je naivan. Utrapi mu se tko god stigne. Zavičaj ima skroman glazbeni ukus. Najlošiji tekstopisci drmaju zavičajem. Zavičaj ima kvadraturu vikendice. Ljubav prema zavičaju je neuzvraćena. Zavičaj na putu. Zavičajem protiv zavičaja.

Noć u provinciji Zašto tako laju psi po našim mračnim noćima? Odjeknu li cestom korak nepoznata stranca Il; zavonja usred tmine vuk? Na tren je tiho: sve glasove progutao je muk, i dok hladno klizi zvek pasjega lanca, u daljini neka lampa tiho žmirka očima. Sve je gluho. Potom opet lavež počima. Psi laju. Laju bijesno, bezumno i suludo, psi laju glupo, krvavo i uludo na sve što se krene: na svjetiljke, na glasove i sjene, na mjesec, slutnje i nepoznate ljude, psi pasji laju pjesme pasje lude, psi laju noći i noći, tamne i vjetrovite, a te su pjesme pasje jalove i prokletstvom ovite. O, pasji sabore, ti laješ, a karavane idu, i čuje se zveket orme, kopita i točkova škripa. Zaludu lavež tvoj svu pasju mržnju na prolaznike sipa, svi prolaze i nestaju, a ti na lancu, kao sijena slijepa, sudbinu čekaš da s tobom tu pod plotom pasji krepa. Miroslav Krleža

Sloboda Svatko tko je putovao zna da se jabuke nigdje ne jedu kao na ulici i trgu nekog stranog grada. Vjerojatno zato što grad od vas ništa ne traži, ništa mu niste obećali, tamo niste ni dijete ni odrasli, bez dobi i obveza zaboravljeni ste i nepoznati, udaljeni od vlastita jezika i događaja. Sada je kolovoz, kraj kolovoza, i ja mislim kako bi bilo lijepo otputovati, možda u Firencu, možda u Sienu, svakako u Toskanu, za tim trenutkom okrugle i sjajne slobode. Danijel Dragojević

Jutarnji poklon ljubljenom jutros ti neću reći samo ono: dobro jutro! kao neki dragi gost. ne. izletjet ću kroz šest prozora istovremeno ne bi li onesvijestila sunce i donijela ti ga u ustima kao kost. Dorta Jagić

Arsen Dedić Da su me ukrali cigani Da su me ukrali Cigani u tužnom gradskom parku, U mornarskom odijelu, i nestali u mraku, Odveli bi me daleko, gdje stiže samo želja, Pred začuđenim licem mojih roditelja. Da su me ukrali Cigani, ne bi me bilo briga, Jer bih mislio da se samo nastavlja igra. Svi bi tvrdili da sam sa sretne zvijezde pao I ništa o svom životu ja nikad ne bih znao. Da su me ukrali Cigani, imao bih slobodu Da pijem svoje vino i pijem svoju vodu. Bio bih bogat i voljen, a vračara bi mi rekla Da nemam svog imena i da sam bez porijekla. Da su me ukrali Cigani, još dok sam bio dijete, Iz ovog mrtvog grada, iz nevolje i sjete, Imao bih svoj šator i medvjeda na lancu, Svoju zvjezdanu kuću, konja i kruh u rancu. Da su me ukrali Cigani, provodio bih dane Ležeći u travi kraj autostrade, Svirao bih gitaru i prelazio milje, Ljubeći jedno bi?e slobodno i divlje, Da su me ukrali Cigani.

Danijel Dragojević Na jednoj Fra Angelicovoj slici dva muškarca Na jednoj Fra Angelicovoj slici dva muškarca iz nekih otvorenih sudova presipaju žito, upravo se vide otvori vreća sa zrnevljem. Ta me slika, posebno ta scena, ponese mnogo više od mnogih njegovih otvoreno svetačkih. Uvijek kada vidim zrna, mnogo zrna na jednom mjestu, uskliknem, vidi koliko dragojevića. To znači da svako od tih zrna može rasti, može biti ono što može biti, a sada je zatvoreno u svoju okruglinu i čeka, s bezbroj stvari koje također čekaju, čeka strpljivo, bez straha da će ga mljeti, ptice zobati, jer zar je to važno kada je upravo sada živo i čeka budućnost koja je, naime, u svakom času ostvarena. Dakle, to uvijek pomislim kada vidim Fra Angelica, kada vidim žito, ali ne ustrajavam, usporedba mi na samom početku ispada iz ruku, ne dižem je, ne provjeravam, ne sumnjičim. Ako je pogrešna, pogreška je stvorila malu vezu, bio sam časak u svakom zrnu, u svakoj od njegovih mogućnosti, očekivao sam sunce, zemlju, vlagu, zrak, više prostora, više vremena, intenzivniji život (to je kao da sam imao dušu), bio sam zatvorio oči, oponašao sam zrna koja su to činila mnogo potpunije, bez varanja.

Bonaventura Duda BITI MI DAJ Oduvijek sam volio mjesečinu. U njoj sve se stvari čine u isto vrijeme da jesu i kao da nisu. I sebi sam tako izgledam: da jesam i kao da nisam. I kad mislim da jesam, skoro da želim da nisam. Jer - jao! - ja koji jesam više sam onaj koji nisam. I moglo bi biti da k Bogu dođem kao da jesam, a on će mi reći da nisam. A tada - bolje bi bilo da me nije bilo. A kada mislim da nisam, bude mi žao, jer volim da jesam. O kako je dobro: biti! To možda i ne znam pravo, već samo slutim kako je dobro: Biti! Jer - i ovo malo što jesam dok nisam, kako je lijepo biti. O Ti koji jesi i nikada nisi! O daj mi, Dobri, biti mi daj! Da jesam i samo jesam! Vječno i zauvijek jesam - u Tebi! O ti koji jesi: Biti mi daj

Ivan Slamnig Relativno naopako Da li da prevarim svoju dragu? Nije me baš volja. Sve su dobre, dapače odlične, al nijedna nije bolja. Krivo je pričao umišljeni Einstein, nije razumio Milevu Maruć, ako se dobro sjećam, sve mu je u Mediju Evu. Svemir ne ekspandira nego se stišće u piknju, u jedno jedino osmišljenje koje samo iz sebe niknu.

POGREB "tako iznenada, ko bi se nadao" "nervi i cigarete, govorio sam mu" "svakojako, hvala" "raspakuj to cveće" "i brat mu umre od srca, verovatno porodično" "ne bih vas poznala s tom bradom" "sam je kriv, večito se mešao u nešto" "trebalo je da govori ovaj novi, ne vidim ga" "Kazek u Varšavi, Tadek u inostranstvu" "samo si ti bila pametna pa si ponela kišobran" "pa šta ako je bio najsposobniji od svih" "soba je prolazna, Basja neće dati" "svakako, imao je pravo, ali to još nije povod" "s lakiranjem vrata, pogodi koliko" "dva žumanceta, kašičica šećera" "nije njegova stvar, šta mu je trebalo" "samo plave i samo mali brojevi" "pet puta, a nikad nikakvog odgovora" "neka ti bude da sam mogao, ali i ti si mogao" "dobro je što je bar ona imala taj posao" "ne znam, valjda rođaci" "sveštenik je stvarno isti Belmondo" "još nisam bio u ovom delu groblja" "sanjao sam ga prošle nedelje, nešto me je trglo" "nije ružna ta ćerkica" "sve nas to čeka" "izjavite saučešće udovici i u moje ime, moram na" "pa ipak je na latinskom zvučalo svečanije" "bilo pa prošlo" "do viđenja, gospođo" "da odemo nekud na pivo" "javi se da popričamo" "četvorkom ili jedanaesticom" "ja ću ovamo" "mi onamo" Wislawa Szymborska

https://www.youtube.com/watch?v=m9SwBEQ_Ooo Where the light shivers offshore Through the tides of oceans We are shining in the rising sun As we are floating in the blue I am softly watching you Oh boy your eyes betray what burns inside you Whatever I feel for you You only seem to care about you Is there any chance you could see me too? Cause I love you Is there anything I could do Just to get some attention from you? In the waves I've lost every trace of you Where are you? After all I drifted ashore Through the streams of oceans Whispers wasted in the sand As we were dancing in the blue I was synchronized with you But now the sound of love is out of tune Whatever I feel for you You only seem to care about you Is there any chance you could see me too? Cause I love you Is there anything I could do Just to get some attention from you? In the waves I've lost every trace of you Where are you?

Miroslav Mika Antić (Mit o ptici) ........... Učili su me zatim kako da mislim i kazujem. Ne doticati oblik šljunka, nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena. Ne udisati miris trave, nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja. Ne osluškivati zvuk vetra, nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha. Ne sagledavati sjaj mesečine, nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti. Ne kušati ukus kiše, nego ukus svog daha u sadržini vodenog. Premnogo reči utrošeno je da se objasni šta je sve potrebno ćutanju. ..............

I Sit Beside the Fire and Think I sit beside the fire and think of all that I have seen of meadow-flowers and butterflies in summers that have been; Of yellow leaves and gossamer in autumns that there were, with morning mist and silver sun and wind upon my hair. I sit beside the fire and think of how the world will be when winter comes without a spring that I shall ever see. For still there are so many things that I have never seen: in every wood in every spring there is a different green. I sit beside the fire and think of people long ago and people who will see a world that I shall never know. But all the while I sit and think of times there were before, I listen for returning feet and voices at the door. Bilbo Baginngs, Rivendell on 24 December T.A. 3018,

Vesna Parun Kad bi se moglo otputovati Kad bi se moglo otputovati, kad bi se moglo sjesti na konja i otići zauvijek, ili neku staru lađu prevariti da nas odvede iz grada, prijatelj bi ostavio prijatelja, mati bi ostavila djecu. Kuće bi se raspukle od suza onih koji ostaju planine bi zazelenile od pjesme onih koji odlaze. Pa ne znam s kime bih htjela iščekati zoru sa onima koji plaču, ili sa onima što pjevaju. Jer koji plaču polako će se utješiti a koji pjevaju umorit će se pjesme. Ja nikad ne bih otputovala ni na konju ni na lađi jer su mi i onako već daleko svi koje htjedoh zadržati blizu. Jer nemam od koga da bježim. I zato jer se plašim povratka. Ali kad bi se moglo otići zauvijek, i zaista otići s pjesmom mislim da bih se rastajala dugo od mjesta na kojima sam plakala. I nikad ne bih zaboravila one koji su zbog mene, bar jednom bili malo radosni i praštali mi nasmiješeni.