Na žalost je v hrvaščini,ampak ne bo težko razumeti :


JEZUITI I ROTŠILDI KAO ORGANIZATORI GENOCIDA NAD RUSKIM NARODOM

JEZUITI I ROTŠILDI KAO ORGANIZATORI GENOCIDA NAD RUSKIM NARODOM STALJIN JE BIO JEZUITA I AGENT ROTŠILDA

Prisetimo se jezuitske zakletve po kojoj se svaki jezuita zaklinje da će ubijati i razbijati glave svih jeretika uključujući i njihove žene i decu. Josip Visarionovič Džugašvili (18. decembar 1878. – 5. mart 1953. godine), poznat je po imenu Josif Staljin. Staljin je rođen u porodici uticajnih rimokatolika: od oca Vissarion "Beso" Dzhugashvilia i majke Ekaterina "Keke" Geladze. Njegov otac Beso bio je kmet, siromašan, prljav i nasilan alkoholičar, ali je iznenada nabavio novac za otvaranje zanatlijske, obućarske radnje. Međutim, kada mu je bankrotirala obućarska radnja, dolazio je pijan kući gde je tukao svoju ženu i sina. U knjizi »Zavera protiv crkve« (Christian Book Club of America: Palmdale) Maurice Pinay razmatra hazarsko poreklo Staljina navodeći neke dokaze da je Staljinov istinski biološki otac bio Belorus aristokratsko hazarskog porekla, Nikolaj Przhevalsky kod koga je Ekaterina Gheladze radila kao sluškinja. Kada je Ekatarina ostala trudna, Nikolaj je platio Visarionoviču znatnu količinu novca za venčanje sa Ekatarinom, a to je i objašnjenje otkuda dotadašnjem kmetu poveća količina novca kojom je otvorio obućarsku radnju. To bi bilo objašnjenje i zbog čega je Staljin 1939. godine promenio naziv grada Karakol, kojeg su boljševici 1921. godine preimenovali iz Przhevalsk, u stari naziv Przhevalsk. Drugi kandidat za Staljinovog biološkog oca je hazarski trgovac David Papismedov koji je bio prijatelj Nikolaja Przhevalsky-a. Kod Davida je Ekatarina radila kao kućna pomoćnica. To bi mogao biti razlog (uz pomenuto prijateljstvo Davidovo sa Nikolajem) što je David davao novac i knjige malom Staljinu, te ga podržavao tokom čitavog njegovog detinjstva i školovanja, čak je i lično odlazio u Kremlj ne bi li posetio Staljina koji ga je više negoli srdačno primao. Kakva god da je prava istina, Josif je primljen u rimokatoličku Kapucinsku osnovnu školu u Goriju. Diplomirao je 1892. godine kao prvi i u dobi od 14 godina primljen je da pohađa Pravoslavnu Bogosloviju u Tbilisiju, jezuitsku instituciju koju su pohađali uglavnom Gruzijci, a u kojoj je obučavan da postane jezuitski sveštenik. Uprkos neistinama koje su bile predavane na jezuitskom osnovnom seminaru, jezuti su ostali u Rusiji i posle njihove zabrane od strane Aleksandra I godine 1820, uspostavljajući svoju kontrolu nad nekoliko ustanova, uključujući tu i Bogosloviju u Tbilisiju. Staljin je otvoreno priznao jezuitsku kontrolu nad određenim ustanovama, što se i vidi iz njegovog intervjua datog jevrejskom novinaru Emilu Ludvigu: Ludvig: Šta vas je pokrenulo da postanete opozicionar? Da li je to možda odnos vaših roditelja prema vama? Staljin: Ne. Moji roditelji bili su neobrazovani, ali se nisu ponašali prema meni loše ni na koji način. Ali druga je stvar sa kada je u pitanju Pravoslavni Bogoslovski seminar koji sam pohađao. Kao moj protest protiv nasilnog poretka i jezuitskih metoda koje su preovladavale na seminaru, ja sam postao revolucionar, vernik u marksizam kao jedino revolucionarno učenje. Ludvig: Ali zar ne mislite da kod jezuita ima i nekih dobrih stvari? Staljin: Da, oni su sistematični i uporni u radu u razvijanju prljavih namera. Njihove osnovne metode su špijuniranje, uhođenje, ogovaranje kao način da prodru u dušu čoveku i uprljaju njegova osećanja. Šta dobro može biti u tome? Na primer, špijuniranje u internatu. U osam sati se čuje zvono za jutarnji čaj, odlazimo do trpezarije i kada se vratimo u naše sobe, vidimo da je u međuvremenu neko pretraživao i ispreturao sve naše lične stvari... Koja je pozitivna svrha toga? Uprkos tome što su njegove ocene tokom tog vremena u Tbilisiju dosta varirale, od strane svih je bilo prihvaćeno da je upravo on glavna učenička zvezda seminara. Kao posledica toga, događaji iz 1899. godine ostaju prekriveni misterijom. Naime, tokom završne nedelje njegovih studija završavajući sedmogodišnje školovanje kao najbolji učenik jezuita, Staljin je odlučio da napusti školovanje ili da bude izbačen (Ovo je dosta čest postupak u slučaju kada se neko regrutira za obaveštajni rad - moja primedba). Ne postoji razlog, niti odgovarajuće objašnjenje kako je student sedmogodišnjeg seminara odjednom postao uticajan i aktivan u povezivanju gruzijskog Socijal-demokratskog pokreta 12 meseci kasnije. To je bilo nemoguće ostvariti bez jake podrške. Mnogo verovatniji i osporavani zaključak jeste, da je Staljin diplomirao na jezuitskom Seminaru kao pravi jezuitski sveštenik, a njegov prvi zadatak bio je da se ubaci i rukovodi sa Gruzijskim pokretom usmerenim protiv ruske carske vlade. Da ponovimo, činjenica je da je Staljin nagrađen akademskim nameštenjem na Tbilisijskoj opservatoriji, što upućuje da je to postignuo zahvaljujući jezuitskom uticaju i preporukama. Njegov dvostruki život kao tajnog vođe majskog ustanka iz 1901. godine - što predstavlja manje od 2 godine od diplomiranja na jezuitskom seminaru, gde su njegovi kvaliteti priznati, pri čemu je određeno da upravo on bude ključni jezuitski agent. Posle izbegavanja hapšenja od strane carske tajne policije (Ohrana), Staljin odlazi u Batumi gde se krije u sigurnosti Rotšildovih, u jednoj od njihovih naftnih rafinerija. Godine 1902. kada je policija saznala gde se krije, lokalni Kozaci su poslati da ga uhapse. Tom prilikom naftni radnici su stali u Staljinovu zaštitu, pri čemu su mnogi od njih ubijeni i uhapšeni zajedno sa njim. Kasnije je čitav ovaj događaj uticao na njega te se odlučio da umesto skrivanja organizuje napade i paljevinu naftnih rafinerija. Godine 1903. Staljin je proteran u Sibir na tri godine. Međutim, nekoliko meseci kasnije Jezuti su uspeli da naprave lažna dokumenta - naredbu za njegovo puštanje, te se u Tbilisi vratio 4. januara 1904. godine. Sledeći zadatak dobijen od jezuita bio je da počne sa širenjem spisa zvanog Manifest, što je predstavljalo objavljivanje međunarodne marksističke ideologije Lenjina, a sve u skladu sa fašističkim Socijal-demokratskim modelom rimo-katoličke crkve. Kada je počeo rusko-japanski rat u februaru 1904. godine, Staljin se aktivirao širom Gruzije u organizovanju otpora i usmerio napade protiv menjševika - otcepljene grupe komunista. Dana 9. januara 1905 godine, Staljin počinje da radi na širenju masovnih demonstracija radnika, zajedno sa komunistima i anti-carskim protestantima u Bakuu. Tada je tajno dojavio kozacima da demonstracije predstavljaju naoružanu pobunu. Zahvaljujući ovoj obmani, kozaci su reagovali preterano ubivši nekoliko stotina demonstranata, što je dovelo do Širenja ruske revolucije tokom 1905. godine. Tokom sledećih meseci, Staljin je promovisan u vođu pobune sa namerom da je proširi na čitavu Gruziju. Kako pokret nikada nije dostigao kritičnu masu, naređeno mu je da preusmeri svoje delovanje i da se ubaci u najviše redove Boljševika. Decembra 1905. Staljin je ugovorio susret sa Lenjinom, ali s obzirom da nije uspeo da zadobije njegovo poverenje, vraća se u Tbilisi . Februara 1906. godine, kako bi zadobio poverenje Boljševika, Staljin priprema atentat na generala Fyodo Griiazanova. Istovremeno nastavlja sa pljačkom banaka i reketiranjem, šaljući novac Boljševicima kao dokaz njegove iskrenosti i ljubavi prema njima. Ovo je uticalo na to da Lenjin dozvoli Staljinu da prisustvuje sastanku socijalističko-demokratske partije u Londonu 1907. godine. Posle povratka u Gruziju, Staljin je uhapšen 25. marta 1908. godine. Osuđen je na dve godine progonstva u Sibir, ali posle sedam meseci, jezuiti su uticali na carsku vladu da mu se omogući bekstvo iz zatvora tokom februara 1909. godine. Istovremeno, boljševicima je pretilo gašenje zbog toga što su njihove vođe bile u zatvoru ili progonstvu, kao i zbog nedostatka novih članova i novčanih sredstava. Staljin je pozvan da se ujedini sa menjševičkom grupom, koja je predstavljala opoziciju Lenjinu. Staljin tada poziva na lov na veštice kako bi iskorenio duple agente u partiji. Veliki broj članova koji su podržavali Lenjina od kojih su mnogi pripadali inteligenciji, bili su isterani, a neki i ubijeni, a kasnija istraživanja su pokazala da niko od njih nije bio izdajnik. Staljin je ponovo uhapšen 1910. kao i četiri godine kasnije. Godine 1913. uoči Oktobarske revolucije iz 1917. godine, Staljin je oslobođen iz zatvora i prebačen u Sankt Petersburg gde je učestvovao u osnivanju »Pravde«, zvaničnih boljševičkih novina sa stabilnim finansijama i opremom koja je maltene misteriozna stizala preko noći, dok su se Lenjin i ostale vođe i dalje nalazile u progonstvu. »Pravda« je postala veoma važna za revoluciju i Lenjin je zbog toga bio primoran da uključi Staljina u neki od važnijih komiteta. Lenjin je - kao i većina boljševika, smatrao Staljina duplim agentom jezuita. Najočigledniji dokaz za ovu tvrdnju bilo je to što je Staljin izbegao smrt u zatvoru, kao i neočekivanu i neverovatnu blagost ispoljenu ka njemu od strane carske vlade, dok su svi ostali koji su sa njim uhapšeni bili brutalno mučeni i pogubljeni. S obzirom da su bekstva i smrtne opasnosti obilovili njegovim životom, izgleda da je on jedan od najsrećnijih revolucionara XX-og veka. Godine 1922. boljševici su pobedili u građanskom ratu, ali su i ostavili čitavu zemlju razorenu. Rotšildi i američki jezuitski bankari sa Volstrita dali su jednostavnu ponudu: oni će pomoći novcem i investicijama novi Sovjetski Savez pod uslovom da Staljin u njemu igra glavnu ulogu. Stoga je 3. aprila 1922. godine Staljin postavljen za generalnog sekretara Centralnog komiteta, što ga je učinilo najmočnijom osobom u zemlji. U skladu sa svojim položajem, Lenjin je i dalje bio protiv Staljinovog uticaja, i decembra 1923. godine njemu postaje jasno da Staljin planira da ga ukloni. Januara 1924. godine jezuitski vrhovni general Wlodimir Ledochowski izdaje naređenje Staljinu da ubije Lenjina, te je 21. januara 1924. godine Lenjin otrovan. Kako bi izbegao optužbe i glasine o tome da je u pitanju ubistvo, Staljin u Pravdi objavljuje nekoliko protestnih pisama koja su pobijala optužbe da je Lenjin bio mentalno bolestan ili pak da je umro od sifilisa. Otada Staljin postaje najmoćniji vladar Sovjetskog Saveza. Jedan od prvih Staljinovih odluka bila je stavljanje van zakona ruske Pravoslavne Crkve, dopuštajući da hiljade crkava i škola budu predati rimokatoličkoj crkvi - krajnje diskutabilni program o kome javnost i dalje malo šta zna. Već krajem 1939. godine ruska Pravoslavna Crkva je bila ugušena. Sva ostala proganjanja koja su se dešavala u Ukrajini kao i deportacije Jevreja takođe su sramota njegovog režima tokom koga je desetine miliona ljudi ubijeno. Ali ono što je retko objavljeno jeste podatak da je glavni zapovednik logora smrti u Sibiru bio niko drugi, do rimokatolički kardinal Gregory Agagianian, Staljinov bivši drugar sa jezuitskog seminara u Tbilisiju. Postoji još uznemiravajućih činjenica koje povezuju rimokatoličku crkvu sa genocidom u Sibiru. Potvrđeno je od strane nekih istoričara da su brojni koncentracioni logori u Sibiru imali krematorijume za spaljivanje mrtvih tela, što im je pomoglo da u dobroj meri prikriju razmere genocida. Ovo upućuje na to da je korišćenje krematorijuma za spaljivanje ubijenih bilo često korišćeno u stotinama logora. Nadalje, ti ljudi nisu bili mrtvi kada su bacani u peći. Za razliku od nacista koji su koristili nervni gas kako bi zatvorenike omamili pre nego što bi ih bacili u krematorijumske peći, izgleda da Staljin i rimokatolički, papski kardinal Agagianian nisu osećali potrebu za takvom osećajnošću. Desetine miliona ljudi je živo je spaljeno tokom satanskih Vatikanskih rituala u Sibiru otprilike tri puta više od negoli za vreme nacističke Nemačke, i do sada nijedna knjiga o ovome genocidu nad ruskim narodom nije ugledala svetlo dana. Pri kraju njegovog života, nastaju veliki sukobi između Staljina i rimokatoličke crkve, te on naređuje da se rimokatoličkoj crkvi maksimalno onemogući bilo kakvo delovanje, uključujući tu i ubistvo u Lubjanki generala Alexander Poskrebyshev-a koji je prisustvovao vešanju Vlasova u Lubjanki, kao i NKVD generala Nicolai Vlasika. Nedugo posle toga, Staljin je otrovan.


Kakšna je resnična zgodovina pri nas in kdo vlada izza kulisja in javno, lahko ugotovite po prebranem tekstu. Takih KUKAVIČJIH JAJC, kot je bil tudi Stalin, je prepoln ves svet.